Me­đu broj­nim za­pi­si­ma o Ko­mo­vi­ma iz­dva­ja se onaj iz pe­ra pje­sni­ka i pu­to­pi­sca Rat­ka De­le­ti­ća ko­ji go­di­nu pri­je svo­je smr­ti pri­bi­lje­ži: „ Do­đeš li na Ko­mo­ve, vi­dje­ćeš ko­li­ko lje­po­te i sa­mo­će no­si ova pla­ni­na. Ovo mje­sto je vi­dik, po­gled u bes­kraj. Ov­dje ima naj­vi­še gro­bo­va i mra­mo­ra, ov­dje se do­la­zi­lo i od­la­zi­lo, ov­dje se tra­je i ne­sta­je. Ov­dje se ra­đa zo­ra i slo­bo­da, pje­sma, lju­bav i bol. Pre­ko Ko­mo­va su pro­la­zi­li vu­ci i haj­du­ci, rat­ni­ci, voj­sko­vo­đe, mo­na­si, put­ni­ci“. Za­pi­si­vao je to zna­ju­ći da su se tu na Ko­mo­vi­ma, od­i­gra­va­li zna­čaj­ni isto­rij­ski do­ga­đa­ji du­bo­ko uko­ri­je­nje­ni u pam­će­nju Va­so­je­vi­ća, ko­ji su od­u­vi­jek ži­vje­li u uvje­re­nju da slo­bo­da i ljud­sko do­sto­jan­stvo mo­ra­ju bi­ti iz­nad sve­ga.
Ko­mo­ve su po­seb­no is­ti­ca­li i dru­gi broj­ni pi­sci i pu­to­pi­sci, na­uč­ni­ci i is­tra­ži­va­či, no­vi­na­ri i za­lju­blje­ni­ci u vi­si­ne i ne­tak­nu­tu pri­ro­du. Po­seb­no su ovoj pla­ni­ni hr­li­li tu­ri­sti iz sko­ro svih ze­ma­lja svi­je­ta su­o­ča­va­ju­ći se sa ču­de­snim ta­jan­stvom ko­je bu­di čo­vje­ko­vu zna­ti­že­lju da za­vi­ri u du­šu pla­ni­ne i u njoj po­tra­ži ne­što no­vo i ne­vi­đe­no. Go­di­na­ma su ti svjet­ski put­ni­ci na­gla­ša­va­li da ih, po­red pri­rod­nih bla­go­de­ti, op­či­nja­va tra­di­ci­o­nal­no go­sto­prim­stvo do­ma­ći­ma is­pod Ko­mo­va ko­je ni­ka­da ne tam­ni, osta­ju­ći du­bo­ko ure­za­no u sje­ća­nji­ma za­lju­blje­ni­ka u pro­sto­re na ko­ji­ma se ukr­šta­ju pu­te­vi i ljud­ske sud­bi­ne ovje­ko­vje­če­ne pe­rom zna­nih i ne­zna­nih. Ta­ko­đe, pri­je sko­ro jed­nog vi­je­ka dok­tor fi­lo­zo­fi­je, pi­sac, pro­fe­sor, te­o­log Ra­do­slav Ja­goš Ve­li­šin Ve­šo­vić za­pi­sa da ku­ću ne tre­ba gra­di­ti ta­mo oda­kle se ne vi­de Ko­mo­vi. Zpi­sa to čo­vjek ko­ji je 1891. go­di­ne pr­vi put „če­lom na ze­mlju pao“ u svo­joj rod­noj Bu­ko­voj Po­lja­ni smje­šte­noj is­pod Ko­mo­va, pje­smom opje­va­nih „haj­duč­kih dvo­ro­va“. Iz­go­vo­ri to čo­vjek ko­ji je od­la­ze­ći u svi­jet že­ljan zna­nja, na­kon za­vr­še­ne Du­hov­ne aka­de­mi­je u Ki­je­vu i usa­vr­ša­va­nja na Sor­bo­ni, 1931. go­di­ne u Lo­za­ni na fran­cu­skom je­zi­ku od­bra­nio dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju pod na­zi­vo­im „Tol­stoj i pro­ble­mi mo­ral­nog i re­li­gi­o­znog vas­pi­ta­nja“. Uči­ni to čo­vjek ko­ji 1935. go­di­ne ob­ja­vi ka­pi­tal­no dje­lo „Ple­me Va­so­je­vi­ći“ i ko­ga zbog du­hov­ne ve­li­či­ne sa­vre­me­ni­ci pro­zva­še „Tol­stoj iz Bu­ko­ve Po­lja­ne“. Ve­šo­vić je u po­me­nu­toj knji­zi, ob­ra­đu­ju­ći ge­ne­a­lo­gi­ju va­so­je­vić­kih brat­sta­va, nji­ho­vu isto­ri­ju i obi­ča­je, po­seb­no is­ti­cao Ko­mo­ve, pla­ni­nu ne­ras­ki­di­vo utka­nu u bi­će po­no­snih gor­šta­ka ko­ji su vje­ko­vi­ma ži­vje­li is­pod nje­nih vi­so­va.
Ta­ko se ne­kad pje­va­lo „Oj Ko­mo­vi i do­li­ne / pu­ni li ste omla­di­ne“. No, da­nas za raz­li­ku od mi­nu­lih vre­me­na u pot­ko­mov­skim se­li­ma sve je ma­nje na­ro­da. Sko­ro da je pot­pu­no utih­nu­la mo­mač­ka i dje­vo­jač­ka pje­sma, dok su po­zna­te va­so­je­vić­ke igran­ke odav­no po­sta­le pro­šlost. Mje­šta­ni ka­žu da je omla­di­na iz go­di­ne u go­di­nu od­la­zi­la da ži­vi u ne­ke sreć­ni­je i bo­ga­ti­je kra­je­ve, a da su za­vi­ča­ju osta­la vjer­na uglav­nom sta­rač­ka do­ma­ćin­stva i ne­što mo­ma­ka od ko­jih je ri­jet­ko ko­ji uspi­je­vao da sklo­pi brač­nu za­jed­ni­cu. To je sva­ka­ko uti­ca­lo da do­đe do dra­stič­nog pa­da na­ta­li­te­ta, ta­ko da se Osnov­na ško­la „Mi­lić Ke­lja­no­vić“ u Ko­nju­si­ma na­šla prak­tič­no pred za­tva­ra­njem, i po­red to­ga što je pri­je pet de­ce­ni­ja ova obra­zov­na usta­no­va bro­ja­la bli­zu 400 uče­ni­ka. Isto ta­ko, re­zul­ta­ti po­sled­njeg po­pi­sa uka­zu­ju da u ovom ži­vo­pi­snom i in­spi­ra­tiv­nom mje­stu ima vi­še za­tvo­re­nih ku­ća ne­go onih u ko­ji­ma ne­ko ži­vi. Za­to su po­me­nu­tu ve­se­lu pje­smu za­mi­je­ni­le mno­go tu­žni­je stro­fe po­put one: „Pa­la ma­gla, pa­la gu­sta / osta­še nam se­la pu­sta“.
Pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Ko­nju­he Ra­ško Ba­bo­vić na­vo­di da upra­vo ta pje­sma naj­bo­lje od­sli­ka­va tre­nu­no sta­nje u an­dri­je­vič­kim se­li­ma. Na­gla­ša­va da i one naj­ve­će op­ti­mi­ste po­la­ko hva­ta strah od po­mi­sli da na ovim pro­sto­ri­ma ne­će do­ći do ob­na­vlja­nja ja­kih ga­zdin­sta­va.
– U pod­nož­ju Ko­mo­va ne­ka­da je bi­lo pu­no na­ro­da. Sko­ro sva­ka ku­ća je bro­ja­la po de­se­tak čla­no­va. Lju­di su dr­ža­li ve­li­ku sto­ku, ob­ra­đi­va­li ima­nja i ta­ko odr­ža­va­li kon­ti­nu­i­tet ži­vo­ta. Me­đu­tim, upo­re­do sa za­tva­ra­njem fa­bri­ka u Be­ra­na­ma i An­dri­je­vi­ci lju­di su sve vi­še, pri­ti­snu­ti ne­po­volj­nim eko­nom­skim pri­li­ka­ma, po­če­li da se ise­lja­va­ju pre­ma pri­mor­ju i Pod­go­ri­ci i ne­kim dru­gim de­sti­na­ci­ja­ma u Cr­noj Go­ri, ali i iz­van nje. Ta­ko ne­ga­ti­van trend po­seb­no je iz­ra­žen po­sled­njih go­di­na, što je do­ve­lo do kraj­nje za­bri­nja­va­ju­će si­tu­a­ci­je, o če­mu go­vo­ri i po­da­tak da se se­o­ski dom na Bro­du ko­ri­sti sa­mo za sa­hra­ne. Za­to je i ži­vot u na­šim ka­tu­ni­ma prak­tič­no stao, a na Ko­mo­ve se da­nas pe­nju uglav­nom tu­ri­sti i na­ši lju­di ko­ji sa­mo to­kom lje­ta do­đu u svoj za­vi­čaj – na­vo­di Ba­bo­vić.
Mje­šta­ni se oprav­da­no pla­še da će ubr­zo ti­ši­na za­go­spo­da­ri­ti u se­li­ma is­pod Ko­mo­va, is­ti­ču­ći da sa­mo kor­je­ni­te dru­štve­ne pro­mje­ne mo­gu da uli­ju na­du za ne­ko bo­lje sju­tra.
– Iz go­di­ne u go­di­nu sve vi­še nas hva­ta i tu­ga i mu­ka, gle­da­ju­ći ka­ko Ko­nju­he i osta­la se­la is­pod Ko­mo­va po­la­ko ne­sta­je sa ma­pe ži­vih. Bo­ji­mo se da je sva­ki po­ku­šaj da se ovo pod­ruč­je spa­si od da­ljeg pro­pa­da­nja za­ka­snio. Pla­ši­mo se da će ovo po­sta­ti ni­či­ja ze­mlja gdje će go­spo­da­ri­ti muk i ti­ši­na, iako ovo pod­ruč­je ras­po­la­že sa iz­u­zet­nim pri­rod­nim po­ten­ci­ja­li­ma. Sa­mo kor­je­ni­te pro­mje­ne mo­gu da do­ne­su bo­lji­tak, a za ta­ko ne­što su, pri­je sve­ga, po­treb­ni spo­sob­ni i po­šte­ni ka­dro­vi ko­ji će zna­ti da is­ko­ri­ste pri­rod­ne lje­po­te Pot­ko­mo­vlja i pred­no­sti sa ko­ji­ma ras­po­la­že­mo – sma­tra­ju mje­šta­ni Ko­nju­ha.
Na­gla­ša­va­ju da uzro­ke ova­kvog sta­nja tre­ba tre­ži­ti u ne­do­stat­ku rad­nih mje­sta i ne­a­de­kvat­nom od­no­su dr­ža­ve pre­ma se­lu i po­ljo­pri­vre­di.
– Svih ovih de­ce­ni­ja na­šim se­li­ma se po­kla­nja­lo ma­lo pa­žnje. Omla­di­na je bi­la pre­pu­šte­na sa­ma se­bi, bez ika­kvog usmje­ra­va­nja u ne­ku raz­voj­nu pri­ču. Ri­jet­ko ko je do­bi­jao šan­su za za­po­sle­nje. U ta­kvom am­bi­jen­tu mom­ci su se te­ško od­lu­či­va­li za brak, oda­ju­ći se ne­kom neo­ba­ve­znom ži­vo­tu. Za­to se ni­je ču­di­ti što ovi kra­je­vi po­la­ko osta­ju pu­sti. Bo­li sa­zna­nje da na­ši lju­di svu­da uspi­je­va­ju se­mo ne u svo­me za­vi­ča­ju. Bo­li nas, ta­ko­đe, što Ko­mo­ve sve vi­še oba­vi­ja sa­mo­ća – na­vo­de Ko­nju­ša­ni.
Bo­lu­ju ta­ko pot­ko­mov­ski gor­šta­ci dok pre­bi­ra­ju sje­ća­nja iz ne­kih mi­nu­lih vre­me­na, po­ku­ša­va­ju­ći da osta­ve pro­laz za ne­ko bo­lje sju­tra. Či­ne to zna­ju­ći da se ži­vot na ovim pro­sto­ri­ma i po­red ve­li­kih se­o­ba na­ro­da ni­ka­da ni­je pre­ki­dao. Ob­na­vljao se, kre­ta­lo se iz­no­va u no­ve ži­vot­ne iza­zo­ve. O tim vje­či­tim se­o­ba­ma po­sto­je broj­ni za­pi­si, pri­če, svje­do­čan­stva ko­ja go­vo­re o mu­ko­trp­nom, ali ča­snom tra­ja­nju lju­di na pro­sto­ru od Ko­mo­va do Ti­fra­na i od No­ži­ce do Lje­šni­ce. Onih lju­di ko­ji su, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći svo­je po­ri­je­klo, is­pi­si­va­li slav­ne isto­rij­ske stra­ni­ce jed­nog na­ro­da ko­me su Ko­mo­vi bi­li naj­ve­ća za­kle­tva, a čoj­stvo i ju­na­štvo glav­ne ži­vot­ne od­red­ni­ce.
D. Jo­vo­vić